Posebne žene
- Broj pregleda: 16
Svetlo naše parohije
Jelena Grbić je rođena u Valjevu 1984. godine. Živi u selu Zabrdica nadomak Valjeva, i čuvene Brankovine. Ima cerebralnu paralizu. Jelena je pre nekoliko godina prohodala, posle niza operacija i truda, njenog, njene porodice, ali kako ona voli da naglasi, i uz pomoć Božju. Otkrila je mnogo svojih talenta. Voli da čita. Piše poeziju i prozu. Ona u stvari ne piše držeći olovku u ruci, jer joj spazam ne dozvoljava da bude precizna, već koristi računar. Kucka jednim prstom. Kažiprstom desne ruke. Jelena je napisala, a moj suprug, Jelenin parohijski sveštenik, i ja smo pomogli da objavi prvu zbirku pesama ‘’Bogorodičina zora’’ 2015.godine. Trenutno joj pomažemo na novoj knjizi poezije ‘’Moje parče neba’’. U pauzama pisanja, Jelena voli da crta. Crtanje je odmara i pomaže joj da se koncentriše na nove ideje. Tako zalazi na poezijom izmaštana mesta. Za sve koje voli, ona crta ubran cvet. Priznanje da je Jelenin talenat postojan, stiglo je krajem ove zime, tačnije 9. marta 2019. godine, u Zabrdicu i nacrtalo Jeleni još veći i postojaniji osmeh na licu. Osvojila je treće mesto na međunarodnom likovnom konkursu humanitarne organizacije ‘’Srbija velikog srca’’ za svoj crtež plavih cvetova. Uz veliki napor, ali veliku ljubav, Jelena nije prestajala da ulaže trud i volju u otkrivanju i negovanju datih joj talenata. Ona pronalazi načine i rešenja da život učini kvalitetnijim. Zbog čestih operacija i rehabilitacija, ali i surovog života u toku odgrastanja na selu, Jelena je ostala na osnovnom obrazovanju. Majka ju je doslovce nosila na leđima prva četiri razreda, tri kilometra od kuće do škole i potom natrag. Pošto je Jelena ojačala, porasla, majka je više nije mogla nositi. Međutim, čim su se stvorili uslovi, ona je vanredno završila osnovnu školu. Sanja da završi srednju školu i upiše režiju... Jelena otežano govori, ali zato piše srcem. Crta cveće. Voli makove. Jelena voli život. Voli Boga i sve ljude. Ona je živo jevanđelje. Ona je svetilo naše parohije. Jelena nas ima mnogo čemu naučiti, naročito onome što je neophodno svima nama. Mnogo je LjUBAV. Verujem da su mnoge osobe, ako ne i sve osobe sa invaliditetom, jednako inspirativne. One su nam Bogom dane da se o njima pobrinemo, ali i da od njih mnogo zauzvrat dobijemo, jer tražili ili ne, oni uzvraćaju s neizmernom ljubavlju.
Duhovno jednake i bliske
Jelena je u moj život ušetala fizički nespretno i držeći se za moju levu ruku, ali je u isti unela posebnu dimenziju, novo nebo i pogled u isto, osvešćujući me da pod njime ima mesta za sve, da je ono podjednako veliko i zvezdano svima nama, ali da ga zapažaju i miluju posebice oni koji ne hodaju brzo i koji zavise od brzohodajućih da li će ih primaći prozoru ili još bolje izvesti van. Jelena je u moj život unela radost i plavetnilu neba dodala sive, ali još više, sivom mom nebu unela plave boje. Ona je osoba koja ne zna da mrzi. Ona sve bezuslovno voli. Ona želi da drugi znaju da ona zna, da ume, da može, da je pametna, duhovna i duhovita i da radi na sebi, svom obrazovanju i svojim otkrivenim talentima. Jelena me uči kako da budem zahvalna. A ja nju kako da bude snažnija pred okrutnim svetom i kako da prihvati bolnu činjenicu da mnogi zdravorazvojni ne razmišljaju ni o sličnima sebi, a kamoli o tome šta oseća osoba sa poteškoćama. Sve se tu završi na patetičnom uzdahu sažaljenja. Ali, ima ALI i ima divnih ljudi i sa jedne i sa druge strane. Onih neprimetnih, ali koji su tu da bi ostali. Koji su dobronamerni, jer tako jedino uspevaju da žive i opstaju. Krenuli smo jedni ka drugima. Jedni smo drugima potrebni. Jedino zajedno smo bolji. Zato se nadam da se Jelena i ja nismo slučajno pronašle. Verujem da su se naše polovine pronašle, da bismo dopunjujući jedna drugu postale bolje, ali i primer drugima da se može biti čovek, naizgled drugačiji, ali najbitnije duhovno jednak i blizak, da je moguće bez sažaljenja biti prijatelj i saradnik i iskreni pomoćnik na razvojnom putu onome kome se treba i može pomoći.
Dajana Petrović
Moje bajkovito selo
Jelena Grbić
Dok nisam prohodala nisam bila svesna lepote svog sela. Babina Luka je zaista prelepa, posebno u proleće i ranu jesen, kad su blagi i vedri dani prijatni za šetnju, i lepa predvečeja koja nadahnjuju i ispunjuju svaku poru srca. Da mogu, nacrtala bih zalaske sunca, ružičaste oblake koje ostaju za njima, procvetale jorgovane i miris starog bagrema što po dvorištu prosipa svoje latice. A zeleni pašnjaci i uzorane njive protežu se lenjo svuda naokolo. I ljudi su dobri i vredni. Mnogopričljivi ali iskreni i srdačni uvek spremni da pomognu jedni drugima. Ovo mesto odiše istorijom, verom i molitvom pobožnih ljudi. Tu je svako svakom rod i vlada jedna prijatna, rodbinska atmosfera nad celim selom. Zimske, duge noći krate se sedeljkama, druženjima i pričama kao u stara dobra vremena. Žene predu vunu, muškarci pričaju o traktorima, stoci i prestojećim prolećnim radovima, služi se rakija, kuvano vino, kafa i šerbet koji obavezno malo zagori jer domaćica zaneta pričom sa komšinicama nikada ne stigne da ga na vreme skine sa šporeta. U mom selu kao da je vreme stalo, kao da se vratim u daleku i mirniju prošlost kada sam tamo. Zaista, postoje mnoga lepa i raskošna mesta na kojima sam bila ali ja sam najsrećnija kad sam u mojoj Babinoj Luci.
Zavolela sam te
Kao cvrkut ptica sa procvetalih grana
Kao tihi šum mora
I pesmu vetra kad se šumom širi
Kao rumeni suton majski
Zavolela sam te...
Kao miris pokošene trave
Polje puno šarenih cvetova
Kao citat omiljene knjige neke
Zavolela sam te
Kao stih Desankine pesme
I šetnju pored reke...
Kao letnje zvezdane noći
Kao zvuk zvona naše lepe crkve
Zavolela sam te iskreno i duboko
Kao boje i miris aprilskih zora
I tvoj lik i tvoje oko...
Jelena Grbić
