Obrazovanje
- Broj pregleda: 9
Škola po meri deteta
Inkluzivno obrazovanje
Postoje različite definicije inkluzije, kao i različito razumevanje osnovnih dimenzija ovog procesa. Inkluzija se široko definiše kao „planirano učešće dece sa i bez smetnji u razvoju, u kontekstu obrazovno-razvojnih programa“. Na sličan način Odom (Odom, 2002.), u okviru studije inkluzivnih programa u SAD, opisuje inkluziju kao školske programe u kojima učestvuju deca sa smetnjama u razvoju, i navodi da se inkluzija ne dešava samo u učionicama, već i u aktivnostima van škole, u zajednici i svim dešavanjima u okviru zajednica u kojima deca žive (Sretenov, 2008.).
Inkluzija podrazumeva uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovan sistem vaspitanja i obrazovanja, a zatim iz obrazovnog sistema u sve segmente društvenog života i rada. U našoj zemlji redovni obrazovni sistem i sistem školovanja dece sa smetnjama u razvoju godinama funkcioniše sa poteškoćama. U cilju obezbeđivanja neophodne podrške, ova dva sistema neminovno moraju da se usklade. Premda je u našoj zemlji inkluzivno obrazovanje zakonski regulisano 2009. godine, ono još uvek predstavlja novinu, jer su potrebni vreme i uslovi da se ono implementira u škole. U mnogim zemljama sveta Specijalne škole zamenjene su inkluzivnim modelom koji daje mnogo bolje rezultate u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju. Učenje u inkluzivnoj sredini u okruženju svojih vršnjaka ovoj deci je mnogo prirodnije i jednostavnije. Od toga sva deca imaju korist, razvijaju osećaj pripadnosti, stiču prijatelje, uživaju u timskom radu i učestvuju u razvoju humanijeg društva. Postoje primeri dobre prakse u okviru inkluzivne nastave, kako u predškolskim ustanovama, tako i u osnovnim i srednjim školama. To podrazumeva pravljenje individualnog plana za decu sa posebnim potrebama, uključivanje ličnog pratioca i asistenta, kao i roditelja. Veoma je značajna podrška u fizičkom smislu (ulazak u školu, učionicu...), a deci koja pohađaju inkluzivnu nastavu potrebno je prilagoditi i nastavne sadržaje, u zavisnosti od vrste i stepena invaliditeta (na primer, za decu sa smetnjama iz spektra autizma, sa smetnjama sa vidom, sluhom, kretanjem...). Takođe, veliku podršku čini i značajna pomoć i interakcija sa vršnjacima iz odeljenja pri učenju, crtanju, fizičkim aktivnostima, jer ih to osnažuje, motiviše i olakšava učenje, uz osećaj prihvaćenosti i pripadnosti, a ujedno i svu ostalu decu u razredu, što dovodi do vidno boljih rezultata. Kroz učenje u inkluzivnom društvu uči se o životnim vrednostima poput ljubavi, poštovanja, podrške, tolerancije, saradnje, slobode, zajedništva...
Kako je to u Finskoj
U skandinavskim zemljama, npr. Finskoj, društvo je tokom niza godina vršilo upornu i temeljnu obuku građana kroz razna predavanja, seminare, brošure i uklanjalo predrasude i negativne stavove o osobama sa invaliditetom, zbog kojih su se one često distancirale od društvenih odnosa. Pored toga, svi objekti se u Finskoj grade po arhitektonskim rešenjima koja odgovaraju specifičnim zahtevima osoba sa invaliditetom. Prevazilaženjem ovih fizičkih i psiho-socijalnih barijera, stvorili su se uslovi za početak sprovođenja inkluzivnog obrazovanja. To je proces koji zahteva timski rad koji uključuje edukatore, stručne saradnike, roditelje i dete, kao najvažniju kariku. U Finskoj, deca sa smetnjama su u redovnim odeljenjima, dok su deca sa težom mentalnom ili telesnom ometenošću u specijalnim odeljenjima u redovnim školama i rade po specijalnom programu. Defektolozi su prisutni u svim školama i imaju status specijalnih nastavnika koji rade sa decom sa raznim problemima (pošto finski defektolozi nisu stručnjaci samo u jednoj oblasti, kao što je to slučaj kod nas, logopedi, somatopedi i sl, već imaju mnogo šira znanja). Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja, škole su prestale da budu institucije u kojima su nastavni plan i program na vrhu nastavnog procesa, već su škole sada mesta gde se plan i program prilagođava svakom detetu ponaosob, njegovim znanjima i iskustvima, mogućnostima i interesovanjima. Finski obrazovni sistem je tu transformaciju uspešno rešio i odavno je u samom svetskom vrhu. Pored ovoga, pažnja se poklanja i saradnji sa roditeljima, koji su neizostavni deo obrazovnog procesa. U školama postoje posebni timovi nastavnika koji su zaduženi za koordinaciju sa roditeljima, a taj odnos i zajednička briga daju izuzetne rezultate u stvaranju atmosfere poverenja i uzajamnog poštovanja.
Nadamo se da će i Srbija istrajati na tom putu da se u obrazovnom sistemu nastavi sa edukacijom zaposlenih u prosveti i pruži još veća i direktnija podrška deci i njihovim roditeljima.
Marija Milinković
