Časopis Preokret

Poezija

  • Broj pregleda: 15

Šetnja po oblacima

Ja sam taj koji uvek kasni,
U mom svetu ne postoje
Švajcarski satovi,
Japanski brzi vozovi,
Kineska železnica.
Uvek idem peške,
Nosim žuti kišobran
I vodim crnog psa za sobom.
Nisu mi bitna godišnja doba,
Godine, decenije, vek…
U mom svetu
Čitav život u jednu misao može stati,
Opušteno i bez brige.
Ja sam taj koji uvek kasni.

Sunce i kiša

Da li postoji mesto
Za crve i bube?
Da li postoji svet
Za bube i crve?
Srce mi kaže,
Da su crvi i bube
Bili ovde i pre nas.
Razum mi kaže
Da će oni biti ovde i posle nas!

Ja sam crv
Bez glave i repa,
Sa rupom u sredini,
Gde se crni kamen kotrlja
U ritmu tik - tak, tik - tak…
Ti si crna buba,
Koja gura uzbrdo
Kuglu smrdljive balege -
Čas prema Suncu, čas prema mesecu,
Dvadeset puta veću od sebe.

Gde smo mi to?
Zašto smo mi tu?
Da li postoji svet
Za crve i bube?
Da li postoji
Mesto za bube i crve?

Gradinar

Divlja si ruža,
Zalivana crvenom krvlju
Šumskih patuljaka.
Dušu mi mirisom ispuni,
Latice ću ti poljupcima orositi,
Mesec dok se srebri nad planinom.

Dan svetog Valentina

Namigni mi,
Smaragdom i safirom
Ispod trepavica,
Da uletim u tamni horizont
Tvojih zenica.
Zmaj sam,
Zapaliću vatru sunca,
Koja će spaliti crnu šumu
Koja nas deli.
Osvetliće put
Kojim koračaju
Naši zagrljeni koraci.
Obasjaće zemlju
Nasleđenu od predaka,
Koja će biti dom
Našim nagim telima,
Deci koja čekaju
Pred staklenim vratima budućnosti,
Da im Feniks
Donese maslinovu grančicu u kljunu.
Malo je mrvica suvog kolača
Ostalo na svečanom stolu,
Za proslavu Svetog Valentina.

Milan Milutinović

O pesniku

Željko Kanurić rođen je 16. novembra 1963. godine u Somboru. Prva tri razreda osmogodišnjeg školovanja završio je u Osnovnoj školi za osobe sa invaliditetom u Novom Sadu i u bolnici Principovac još pet razreda, sve do 1980. godine. Svoje prve pesme, priče i članke, objavio je 1985. godine u somborskim omladinskim novinama „Pokret“, a zatim objavljuje i naučno-fantastične priče u „Politikinom zabavniku“. Od 2007. godine je glavni urednik lista pokrajinskog Saveza za cerebralnu i dečiju paralizu Vojvodine „Suncokret“. Jedan je od osnivača somborske pesničko-muzičke grupe „Poetsko igralište“, koja već više od dvadeset godina sa svojim mnogobrojnim članovima i muzičarima neguje ljubav prema poeziji i muzici. Na Festivalu jugoslovenske poezije u Subotici, juna 1995. godine, osvojio je drugo mesto i pozlaćenu plaketu za pesmu „Stupanje u čudo“. Za pesmu „Oči ljubavi“, osvojio je srebrnu plaketu na Međunarodnom konkursu za poeziju u Novom Sadu 2003. godine. Njegove prve dve knjige poezije „Stupanje u čudo “, iz 2000. godine i „Nijanse ljubavi“ iz 2005. godine, izdao je Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije. Zbirka pesama „ARS poetika“ pojavila se 2009. godine u izdanju Društva za cerebralnu i dečiju paralizu Sombor. Knjiga pesama „Plamen na dar“ je četvrta i najnovija zbirka poezije, a izdavač je pokrajinski Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Vojvodine „Suncokret“. Željko Kanurić živi i stvara u Somboru.

Plamen na dar

Sve boje vatre
pokazaću ti u vatrometu,
u času tvog veselja.

Kad napokon sretneš onu pravu,
u oko tvoje staviću zvezdu,
da duši toj osvetli njen put.

Vatru u tvoj dah zapisaću,
da kad spadneš na jednu žar,
novu snagu svom ognjištu daš.

U priče stare roda tvog
ostaviću plamen kao štafetu,
da je primiš i sačuvaš kako znaš.

Kad lomiš koru hleba,
otkriješ miris šume,
i svileni sjaj zrelog žita.

Kad pucneš prstima
izleti ti varnica, kad se setiš
kako da ispuniš svoj dan.

Ako me sa razlogom zamoliš,
pepeo sivi pretvoriću u sol,
da ne obljutavi vera tvoja.

Sokovima vatre,
krv tvoju crvenu obojiću
crvenije, ako vidim da nisi mlak.

Skitnica

Svaki pedalj zemlje
i neba
njemu je dom,
i svačije srce,
puno ljubavi i mašte,
dobar mu je drug.

Na preostalim
antičkim stubovima,
i na starim kapijama
i oglasnim tablama,
svakodnevnim slovima
piše krišom,
himnu skrivenih
svetova.
Zaboravnim ljudima
isto tako kazuje
i o potisnutim istinama.

Komforan
ponekad
leti svojim krilima,
putuje i peške,
pa dokle stigne,
pa ako ustreba
isprosi sitnu milostinju,
i nekom tako tiho pomogne,
da se time oslobodi
velike bede.

Pesmama kreće u susret,
prijatelje kao decu
ume da obraduje
u kostimima Deda Mraza,
Petra Pana,
dobrog sveštenika,
il gusarskog kapetana
Džona Piplfoksa.

A, kad ga niko ne vidi
od preozbiljnih ljudi,
on zbaci sa sebe sve haljine,
i ponekad se ipak odmori
u svom telu...

Anđela

Zadnje dvorište

Moje zadnje dvorište
skuplja prašinu i opeku
sa obale Lepenskog Vira,
i sabire slova ćirilice
na keramici i stećcima Vinče.

Moje zadnje dvorište
godove sa posećenih panjeva
povezuje sa starim Runama,
i sa stablima kedrova livanskih
još iz vremena cara Solomona.

Moje zadnje dvorište
čuva kameni brus za oštrenje
sablji epskih junaka mojeg naroda,
varnice im eno još blistaju i lete,
kao svici između stihova i zvezda.

Moje zadnje dvorište
krije otiske mokasina,
i tragove divljih konja,
i korene zelene prerije
u zamišljenim igrama dečaka.

Moje zadnje dvorište
služi kao pista za visoke čardake,
koji danju čuvaju zemaljska blaga,
a noću jezde po nebu svetom bajki
i donose mirise zaboravljenih biljki.

Moje zadnje dvorište
je kao korzo za gorde guske,
i vredne kokoške koje povazdan
kljunom po tlu pišu šifre,
koje još uvek nisu razbijene.

Moje zadnje dvorište
uspostavlja red u haosu,
i uporno ne ispušta
staru drvenu šamlicu,
davno jednoj ženi darovanu.

Moje zadnje dvorište
pamti oluje i vrela leta,
i hladoviu bagrema i oraha,
za pevačku slavu letnjih ptica
i za skrovite staze mačaka u lovu.

Čuva to dvorište
i moje odložene godine,
sa požutelih listova kalendara.

Željko Kanurić

Preobraženja

Cvet sam  Preobrazi me u voćku.
Voda sam  Preobrazi me u vino.
Život sam  Preobrazi me u Ljubav

Ljubav

Kada je hrabra, ljubav je ptica.
Raširi krila, pa leti u visine,
iznad svih sumnji, osuda i predrasuda.
Kada je uporna, ljubav je kamen.
Stvrdnuta vrenost dok čeka svog klesara ruku.
Ruku koja će kamen privoleti da procveta.
Kad je duboka, ljubav je veća,
plavlja i šira od svih okeana sveta.

Kada u sebi nosi seme visine,
ljubav je plodna, zaštitnička, zelena.
U takvu ljubav sakrivaš se u danima umora.
Legne ti srce pod takvu ljubav
u senku razgranatog drveta!
Kad je ljubav most,
ona spoji nebo i zemlju
bar na trenutak.
Kada je ljubav most,
ona detinjstvo dovede u zrelost svaku,
u tom susretu kratkom zablista
svaka boja i svet obgrli duga.
A kad je ljubav vazduh...
Kad je ljubav vazduh
niko je ne primećuje...
Ali ispuni tvoj grudni koš,
i ne možeš da živiš bez nje!

Milja Dergenc

MINRZS - Srbija Bez Barijera