Intervju
- Objavljeno u PreOKRET Br. 2023/87-88
- Broj pregleda: 13
Jovana Stajić je sekretar udruženja za cerebralnu i dečiju paralizu „Sunce" iz Novog Sada, majka je dva dečaka. Jovana ima tu čast da bude najmlađa od četiri sestre. Ima najstariju sestru Simanu, zatim Jelenu koja živi sa stanjem cerebralne paralize i pet minuta stariju bliznakinju Saru. Imam tu privilegiju da svojoj sestri postavim pitanja o tome kako je biti sestra osobe sa invaliditetom, a verujte — nije bilo lako.
Snaga i krila
Šta bi nam rekla o svojoj sestri?
Moja sestra Jelena je, mogu slobodno reći, jedan veliki borac i najveći pozitivac u našoj porodici. Volim da ponavljam svima koje poznajem da je biti sestra/brat osobe sa invaliditetom u stvari čast i bogatstvo koje nisu svi u mogućnosti da spoznaju. Kao prvo, bogatiji smo za to iskustvo da možemo da uočimo i prepoznamo kako je to kada nešto zaista želiš, a nisi u mogućnosti to da ostvariš zbog svog fizičkog invaliditeta. Razvijena nam je empatija, svaki dan možemo da se podsećamo koliko nam je u životu bitno zdravlje, a ne da se bavimo i opterećujemo nekim potpuno nebitnim stvarima.
Koja je tvoja slika iz detinjstva o sestri, a kako je vidiš sad kao odraslu osobu?
Jelena je uvek bila deo našeg detinjstva i svih onih ljudi koji su nas tada okruživali. Zaista sam ubeđena da je na mnoge uticala i da je mnogima bila inspiracija i podrška. Sada kao odrasla osoba, Jelena je naša najveća podrška i neko ko povezuje celu porodicu i ko će uvek držati sve nas na okupu.
Da li je vaša podrška izbor ljubavi ili nametnuta obaveza od roditelja?
Neko bi pomislio da je razlog tome činjenica da je ona zavisna od drugog lica, što u neku ruku i jeste tako, ali svi smo joj beskrajno zahvalni na tome što svi i dalje imamo jedni druge i što ćemo uvek biti tu za nju, kao i ona za nas. Jelena moja, hvala ti što postojiš i zbog tebe sam samo bolji čovek postala. Kada sam krenula da živim samostalno i osnovala svoju porodicu, tada sam više počela da razmišljam o Jeleni i njenom životu. Shvatila sam da je najdivnija tetka na svetu i da bi stvarno bila predivna i posvećena majka. Opet tužna sam, jer smo se mi sestre negde ostvarile kao majke i imamo svoje porodice, a Jelena se bori za svoju samostalnost. Često se vratim u detinjstvo kada je nekako sve bilo bezbrižno i rastužim se, ali onda opet shvatim koliko je ona jaka žena i koliko utiče na sve nas da budemo zajedno i složne i uvek tu jedna za drugu.
Vaša zajednička anegdota?
Nikada neću zaboraviti kada sam je vodila na svoje sastanke sa momcima, često sam je navodila kao razlog zbog kojeg ne mogu da se viđam sa njima, uglavnom kada mi se neko ne dopada (smeh). Obe smo se smejale. Isto tako, Jelena nam je bila glavna baza kada smo krali voće po tuđim dvorištima u Vrbasu. Sve smo kod nje ostavljali i onda kad nas uhvate u krađi i kada vide Jelenu, niko nam ništa nije govorio (smeh). Jelena je savršeno bila svesna toga.
Nešto za kraj?
Najviše bih izdvojila činjenicu koju Jelena neprestano dokazuje, a to je da je uprkos njenim fizičkim smetnjama, ustvari sve moguće. Da njoj kao osobi sa invaliditetom neke stvari nisu uopšte problem i da pokaže i dokaže da može, da bude i aktivnija i pokretljivija u odnosu na osobe bez ikakvog invaliditeta. Nije joj teško da ide na sastanke, nije joj teško da se svakodnevno bori za sve OSI pa čak i one koji to nisu. Prosto, kada god mislite da nešto ne možete da uradite ili vas mrzi i mislite da vam je teško, pomislite na Jelenu.
Jelena Radović
***
Naša krila
Najlepši poklon od naših roditelja su braća i sestre. Rekla bih da su oni naša krila, a mi njima, ako se tako može reći, ljubav uz ogromnu volju.
Jelena Jovanović, divna mlada devojka, predsednica je udruženja za cerebralnu i dečiju paralizu opštine Čukarica u Beogradu. Jelena i njena sestra Marija ostale su bez roditelja pre mnogo godina. Jelena je glavni oslonac svojoj sestri Mariji. Kroz razgovor sa njom dobili smo predivnu sliku o sestrinskoj ljubavi.
Šta bi mogla da nam kažeš o svojoj sestri?
Marija, Maki, je jedna predivna zelenooka devojka čistog srca, vedrog osmeha i puna saosećanja. Njen osmeh izmame sitnice, a nežnost koju njen anđeoski pogled iskazuje, u meni budi ogromnu toplinu.
Kako je se sećaš iz detinjstva, a kako je sad vidiš kao zrelu osobu?
Maki je bila živahno dete. Plavokosa, frćkava devojčica koja je oduvek volela druženje i interakciju sa okolinom. S godinama je postala odgovornija i zrelija. Voli da uživa u muzici, domaćim filmovima, putovanju i vremenu provedenom sa njoj dragim ljudima. U našim životima bilo je podsmevanja, prekih pogleda, a ja bih se uvek ponela zaštitnički i umela da se svađam sa svakim ko bi se tako ponašao. Ipak, s godinama i zrelošću čovek navikne da ne obraća pažnju na pojedine komentare i preke poglede. Danas na osobe sa invaliditetom gledam kao na osobe pune elana i volje za životom, empatije, osećanja, jer to su veliki borci i dobri ljudi.
Da li je podrška i ljubav prema sestri tvoj izbor ili u neku ruku nametnuta obaveza od roditelja?
Podrška i ljubav koju jedna drugoj pružamo ima neprocenjivu vrednost. Marija je neko ko itekako ima osećanja i uvek prepoznaje kada sam napeta ili tužna. U tim momentima, jedan njen pogled i mimika lica govore više od 1000 reči. Jedna drugoj smo celog života oslonac i najbolje prijateljice.
Koji su trenuci u kojima najviše uživate zajedno?
Mnogo je toga, ali bih posebno izdvojila odlazak na more. Maki je neko ko obožava more. Ove godine bile smo na letovanju u Grčkoj. Trenutak kad vidite s kojom radošću ona ulazi u more je poseban užitak. Jednoga dana talasi su bili veliki, ali smo se nas dve i pored toga kupale. Zapljuskivali su nas i ljuljali, bili su sve veći i sve ih je bilo više, a nama sve zabavnije. Mnogo smo se smejale, posebno Maki je bila presrećna.
Šta biste rekli za kraj?
Bilo mi je zadovoljstvo da podelim svoj utisak o odnosima između nas dve. Ono što je zaista činjenica jeste da su braća i sestre jedno drugom najlepši poklon. Volela bih da se braća i sestre vole i podržavaju kao što to mi radimo, i da jedno drugom budu krila, a zajedno kao ptica u letu.
Jelena Radović
